PET­NjI­CA – Ras­po­lo­ži­vi po­da­ci ja­sno uka­zu­ju da na­glo ise­lja­va­nje na­ro­da sa sje­ve­ru Cr­ne Go­re, po­pri­ma za­bri­nja­va­ju­će raz­mje­re. To naj­bo­lje po­svje­do­ča­va pod­ruč­je Bi­ho­ra sa kog se i ove go­di­ne zna­tan broj sta­nov­ni­ka upu­tio ka ve­ćim cen­tri­ma i za­pad­no­e­vrop­skim ze­mlja­ma. Svoj za­vi­čaj na­pu­šta­ju uglav­nom mla­di lju­di pod uz­go­vo­rom da u op­šti­ni Pet­nji­ca ko­ja, pre­ma po­sled­njem po­pi­su sa 6.713 sta­nov­ni­ka, ras­po­re­đe­nih u se­dam mje­snih za­jed­ni­ca, za­hva­ta po­vr­ši­nu od 173 ki­li­o­me­tra kva­drat­na, još uvi­jek ni­je­su stvo­re­ni uslo­vi za ade­kvat­no or­ga­ni­zo­va­nje ži­vo­ta. Mje­šta­ni tvr­de da sko­ro da i ne­ma ni­jed­ne ku­će na pro­sto­ru Bi­ho­ra iz ko­je se bar po je­dan član ne na­la­zi u ne­koj od evrop­skih ze­ma­lja. Ka­žu da su lju­di u mi­nu­lom pe­ri­o­du uglav­nom od­la­zi­li za Luk­sem­burg i Švaj­car­sku, a ni­je ma­li broj onih ko­ji su se, u po­tra­zi za bo­ljim ži­vo­tom, na­sta­ni­li u Slo­ve­ni­ji, Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni i Nje­mač­koj.
Je­dan od od­bor­ni­ka iz vre­me­na ka­da je Pet­nji­ca pri­je 58 godi­na ima­la op­šti­nu, Fa­ik Adro­vić, tvri da Pet­nji­ca ni na­kon po­nov­nog do­bi­ja­nja stat­u­sa op­šti­ne ni­je kre­nu­la sa mr­tve raz­voj­ne tač­ke. Na­vo­di da dr­ža­va ni­je is­pu­ni­la obe­ća­nja ka­da je raz­voj Bi­ho­ra u pi­ta­nju i da se zbog to­ga ne tre­ba ču­di­ti što da­nas vi­še Pet­nji­ča­na ži­vi u ino­stran­stvu ne­go u za­vi­ča­ju. Us­tvr­dio je da se u do­ba so­ci­ja­li­zma mno­go vi­še ra­ču­na vo­di­lo o po­je­din­cu i sve­u­kup­nom pro­spe­ri­te­tu.
- U do­ba so­ci­ja­li­zma se tač­no zna­lo gdje je ko­me mje­sto, za­to se i ži­vje­lo bo­lje. Zna­nje, struč­nost i če­sti­tost su bi­le osnov­ne ka­rak­te­ri­sti­ke ko­je su pre­po­ru­či­va­le ne­ko­ga da bu­de ka­dar. Ta­ko su se st­va­ra­li ti­mo­vi lju­di ko­ji su sva­kom po­je­din­cu, bez ob­zi­ra da li je imao ško­le ili ne, omo­gu­ća­va­li da ra­di i da ži­vi od svo­ga ra­da. Uz to, na­še su ge­ne­ra­ci­je do­bro­volj­no iz­gra­đi­va­le ze­mlju i stvarale am­bi­jent za bo­lje sju­tra. Sada su ne­ka dru­ga vre­me­na i sve mo­gu­će vri­jed­no­sti su uni­že­ne. Pri­ča onih ko­ji upra­vlja­ju te­me­lji se na pra­znim obe­ća­nji­ma, po­seb­no kad je sje­ver Cr­ne Go­re u pi­ta­nju. Ta­ko se i Pet­nji­ca na­šla u jed­nom ne­za­vid­nom po­lo­ža­ju. Za­to i na­rod od­la­zi u ne­ke sreć­ni­je kra­je­ve – is­ti­če Adro­vić, podsjeća­ju­ći da u Pet­nji­ci ima pre­ko 40 ku­ća u ko­ji­ma ni­ko ne ži­vi.
Pet­nji­ča­ni na­vo­de da se ne tre­ba ču­di­ti što mla­di lju­di uzi­ma­ju kar­tu sa­mo u je­dom prav­cu, jer su mno­gi Bi­hor­ci u raz­vi­je­ni­jim ze­mlja­ma u ko­ji­ma su se na­sta­ni­li ste­kli za­vid­na bo­gat­stva. Ka­žu mje­šta­ni da se ise­lje­ni­ci če­sto vra­ća­ju u svoj za­vi­čaj. Da naj­vi­še do­la­ze lje­ti i da su ta­mo gdje su pr­vi put če­lom na ze­mlju pa­li na­pra­vi­li no­ve ku­će sa svim pra­te­ćim sa­dr­ža­ji­ma, na­lik na one u elit­nim ve­le­grad­skim zo­na­ma. Me­đu­tim, ka­ko na­vo­de, u tim ku­ća­ma bo­ra­ve vr­lo krat­ko i to za vri­je­me od­mo­ra ili pra­zni­ka, jer su po­slo­vi­ma i dru­gim oba­ve­za­ma ve­za­ni za ze­mlje u ko­jim su svi­li po­ro­dič­na gni­je­zda. Mno­gi ka­žu da bi se ra­do vra­ti­li da po­no­vo ži­ve na svo­joj ba­bo­vi­ni, ali da im Bi­hor ne pru­ža po­treb­ne po­god­no­sti za ne­ka uno­sna za­ni­ma­nja od ko­jih se mo­že pri­stoj­no ži­vje­ti.
Mi­gra­ci­o­na kre­ta­nja de­set­ko­va­la su i broj uče­ni­ka obra­zov­nim usta­no­va­ma, ta­ko da ne­ki­ma od njih pri­je­ti za­tva­ra­nje. Na to uka­zu­je i po­da­tak da je ove go­di­ne u pet osnov­nih ško­la na pro­sto­ru Bi­ho­ra upi­sa­no sve­ga 560 uče­ni­ka, iako se zna da je taj broj osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka bio sko­ro tri hi­lja­de. Da se broj sta­nov­ni­ka na ovom pod­ruč­ju dra­stič­no sma­nju­je go­vo­ri i či­nje­ni­ca da sred­nju ško­lu u Pet­nji­ci ove go­di­ne po­ha­đa sa­mo 111 uče­ni­ka. Pad na­ta­li­te­ta na pod­ruč­ju Bi­ho­ra naj­bo­lje po­tvr­đu­je sta­nje u Osnov­noj ško­li u Pet­nji­ci ko­ja tre­nut­no, uklju­ču­ju­ći če­ti­ri pod­ruč­na odje­lje­nja, bro­ji 187 uče­ni­ka od če­ga 24 pr­va­ka, što je pet pu­ta ma­nje ne­go 1985. go­di­ne.
Di­rek­tor ško­le Er­vin Du­ra­ko­vić na­vo­di da je ma­će­hin­ski od­nos dr­ža­ve pre­ma sje­ve­ru Cr­ne Go­re je­dan od glav­nih uzro­ka što je do­šlo do de­set­ko­va­nja uče­ni­ka u obra­zov­nim usta­no­va­ma na pro­sto­ru Bi­ho­ra.
- Lju­di sa ovog pod­ruč­ja su de­ce­ni­ja­ma una­zad, pri­ti­snu­ti ne­po­volj­nim eko­nom­skim pri­li­ka­ma, po­če­li da se ise­lja­va­ju pre­ma za­pad­no­e­vrop­skim ze­mlja­ma, Pod­go­ri­ci i ne­kim dru­gim de­sti­na­ci­ja u Cr­noj Go­ri. Na ta­kvu po­ja­vu dr­žav­ne in­sti­tu­ci­je ni­je­su re­a­go­va­le na od­go­va­ra­ju­ći na­čin. Umje­sto kon­kret­nih mje­ra ima­li smo sa­mo ne­ka de­kla­ra­tiv­na za­la­ga­nja ko­ja ni­je­su da­va­la re­zul­ta­te. Ta­ko je broj uče­ni­ka u na­šim ško­la­ma iz go­di­ne u go­di­nu po­čeo da opa­da i da po­pri­ma za­bri­nja­va­ju­ći ka­rak­ter. Sve to uka­zu­je da svi za­jed­ni mo­ra­mo da da­mo mno­go ve­ći do­pri­nos raz­vo­ju Pet­nji­ce uko­li­ko že­li­mo da za­dr­ži­mo i ovo ma­lo sta­nov­ni­ka što je osta­lo da ži­vi u mje­stu svog ro­đe­nja. Za ta­ko ne­što su po­treb­ne i pro­mje­ne po pi­ta­nju obra­zo­va­nja na sje­ve­ru Cr­ne Go­re– is­ta­kao je Du­ra­ko­vić.
Sli­čan stav iz­no­se i mje­šta­ni Vr­bi­ce i Tu­ca­nja potvr­đu­ju­ći da ško­le u nji­ho­vim mje­sti­ma iz go­di­ne u go­di­ne upi­su­je sve ma­nje uče­ni­ka.
-Osnov­na ško­la u Tu­ca­nju, sa dva pod­ruč­na odje­lje­nja, tre­nut­no bro­ji 70 uče­ni­ka. To je broj ko­ji za­bri­nja­va, kad se zna da je ova obra­zov­na usta­no­va se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka ima­la i do 500 đa­ka. Sve to uka­zu­je da se mo­ra­ju pred­u­zi­ma­ti ne­ke hit­ne mje­re, po­treb­ne da se mla­di lju­di za­dr­že na ovim pro­sto­ri­ma, ka­ko bi se uve­ća­vao broj dje­ce bez ko­je ne­ma bu­duć­no­sti – is­ti­ču mje­šta­ni Tu­ca­nja.
Ve­ći­na mje­šta­na sma­tra da se u ci­lju za­u­sta­vlja­nja od­li­va sta­nov­ni­štva mo­ra ra­di­ti na iz­grad­nji od­go­va­ra­ju­će in­fra­struk­tu­re, oži­vlja­va­nju pri­vre­de i pod­sti­ca­nju po­ljo­pri­vred­ne dje­lat­no­sti. Is­ti­ču da se, umje­sto pra­znih obe­ća­nja i is­tro­še­ne pri­če, mo­ra­ju for­si­ra­ti raz­voj­ni pro­jek­ti ko­ji će lo­kal­nom sta­nov­ni­švu do­no­si­ti ko­rist.
- Kad ne­ko mje­sto ima lo­še pu­te­ve i kad omla­di­na ne­ma po­sla on­da se ni­je ču­di­ti što na­rod od­la­zi ta­mo gdje mu je bo­lje. Na­rod od­la­zi te­škog sr­ca, ali dru­gog iz­bo­ra ne­ma. Za­to ako se na­sta­vi sa ova­kvom prak­som broj za­tvo­re­nih ku­ća će se iz go­di­ne u go­di­nu uve­ća­va­ti. U Bi­ho­ru će osta­ja­ti da ži­ve sa­mo star­ci, dok će se na­ša mla­dost pot­pu­no ise­li­ti. Sve to uka­zu­je da dr­ža­va mo­ra pod hit­no do­ni­je­ti od­go­va­ra­ju­ću raz­voj­nu stra­te­gi­ju sje­ve­ra Cr­ne Go­re, uko­li­ko ne že­li da mje­sta po­put Pet­nji­ce osta­nu pot­pu­no pu­sta – za­klju­či­la je Sa­ba­he­ta No­va­lić u ime Udru­že­nja „ Vri­jed­ne ru­ke“. D.J.


Ise­lje­ni­ci iz Luk­sem­bu­r­ga nu­de kon­kret­nu po­moć

U Luk­sem­bur­gu ima ne­ko­li­ko za­vi­čaj­nih udru­že­nja ko­ja su to­kom ove go­di­ne po­sti­gla do­go­vor da se for­mi­ra Fond za po­moć Pet­nji­ci. Cilj tog fon­da je da, iz­me­đu osta­log, pru­ža po­moć za za­u­sta­vlja­nje mi­gra­ci­o­nih pro­ce­sa.
-Lju­di ko­ji ži­ve u Luk­sem­bur­gu od­lu­či­li su da for­mi­ra­ju Fond za raz­voj Pet­nji­ce. Sred­sta­va iz tog fon­da će se strikt­no usmje­ra­va­ti za re­a­li­za­ci­ju raz­voj­nih pro­je­ka­ta. Na taj na­čin se že­li pod­sta­ći raz­voj bi­zni­sa, što bi ini­ci­ra­lo otva­ra­nje no­vih rad­nih mje­sta ko­ja tre­nut­no naj­vi­še ne­do­sta­ju Pet­nji­ci. Sa­mim tim bi se za­u­sta­vio i na­gli od­liv sta­nov­ni­štva sa pod­ruč­ja Bi­ho­ra – na­gla­si­li su pred­stav­ni­ci vi­še za­vi­čaj­nih udru­že­nja iz Luk­sem­bur­ga.


U Sa­vi­nom Bo­ru ostali samo najuporniji

Sta­nov­ni­ci Sa­vi­nog Bo­ra na­vo­de da se sa ne­kom pri­taj­nom gor­či­nom sje­ća­ju kad je u nji­ho­vom se­lu bi­lo znat­no vi­še dje­ce.
-Sa sje­tom se pri­sje­ća­mo vre­me­na kad je na­ša ško­la bi­la pu­na đa­ka. Bi­lo je ta­da mi­li­na slu­ša­ti ka­ko dje­či­ja gra­ja is­pu­nja­va ci­je­li ovaj pro­stor. Ka­ko su go­di­ne pro­la­zi­le na­rod je sve vi­še od­la­zio sa svo­jih vje­kov­nih og­nji­šta u po­tra­zi za ne­kim bo­ljim ži­vo­tom. Osta­ja­li su sa­mo oni naj­u­por­ni­ji i ako se na­sta­vi ova­kvim tem­pom ov­dje će umje­sto dje­či­jeg pla­ča za­go­spo­da­ri­ti ti­ši­na – is­ti­če mje­šta­nin Za­im Li­či­na, uz pod­sje­ća­nje da je broj uče­ni­ka u Osnov­noj ško­li u Sa­vi­nom Bo­ru, uklju­ču­ju­ći i pod­ruč­na odje­lje­nja, sve­den na 120.


Ago­vić: Do­la­ze bo­lji da­ni

Pred­sjed­nik Op­šti­ne Sa­mir Ago­vić tvr­di da su u pro­te­klih tri go­di­ne pred­u­ze­te broj­ne ak­tiv­no­sti ko­je su do­pri­ni­je­le da pod­ruč­je Bi­ho­ra kre­ne sa mr­tve raz­voj­ne tač­ke.
- Kad na­pra­vi­mo pre­sjek sta­nja mo­že­mo slo­bod­no re­ći da smo u ci­lju raz­vo­ja Bi­ho­ra do­sta to­ga ura­di­li od ka­ko je Pet­nji­ca do­bi­la po­nov­ni sta­tus op­šti­ne i da smo od ni­šta na­pra­vi­li ne­što. Za­hva­lju­ju­ći do­broj sa­rad­nji lo­kal­ne upra­ve sa Vla­dom Cr­ne Go­re i dru­gim dr­žav­nim in­sti­tu­ci­ja­ma, kao i sa na­šom broj­nom di­ja­spo­rom, do­šli smo do vi­dlji­vih re­zul­ta­ta ko­ji po­svje­do­ča­va­ju da za Pet­nji­cu do­la­ze bo­lji da­ni. Za­to se iskre­no na­dam da će ubr­zo do­ći i do za­u­sta­vlja­nja ne­ga­tiv­nih mi­gra­ci­o­nih kre­ta­nja – is­ta­kao je Ago­vić.